Zapadni Balkan pričekaće voz za EU

• Priče četiri države iz Zapadnog Balkana koji u ovom trenutku hodaju evropskim putem su različite, iako sagledane preko briselskog dvogleda emituju istu sliku: Slaba ekonomija, korupcija, politički dirigovano pravosuđe i problemi sa susjedima.
• Iako su dobrodošle šest milijardi evra investicija, koje je najavila Fon der Lajen, za njihove potencijalne korisnike, oni su još jedan mehanizam EU za održanje svog rejtinga na Zapadnom Balkanu, otkako je postalo jasno da igra mačke i miša među Briselom i zemalja kandidata nije ni izdaleka završena.
• Pitanje koje dobija na intenzitetu je da li će Albanija sama produžiti evropski put ukoliko u Skoplju ne bude postignuta saglasnost između vlasti i opozicije oko ustavnih promjena koje traže iz Brisela.

Voz za EU

EU planira da sa šest milijardi evra investicija pomogne zemljama Zapadnog Balkana u sprovođenju reformi, neophodnih za evropske integracije. Ova vijest koju je saopštila šefica Evropske Komisije, Ursula fon der Lajen, kod svih je prouzrokovala ravnodušnost. Iako su sredstva dobrodošla, za njihove potencijalne korisnike, oni su još jedan mehanizam EU radi održanja svog rejtinga na Zapadnom Balkanu, otkako je postalo jasno da igra mačke i miša između Brisela i zemalja kandidata oko članstva u Uniji, ni izdaleka nije završena.

Sjeverna Makedonija nije uspjela da isporuči ustavne promjene, što znači da je evropski voz i ovog puta prošao bez zaustavljanja u Skopju, ali ako je za nekakvu utjehu, ni ostali aspiranti – Srbija, Crna Gora, Albanija – ne mogu da se nadaju na voznu kartu u slavljeničkom kupeu. Svaka od ove tri zemlje nalazi se u različnim fazama evrointegracija, ali njihov zajednički imenitelj je – treba da pričekaju za članstvo u EU.

Prisustvo njemačke demohrišćanke Ursule Fon der Lajen u Makedoniji, koja je došla da lobira i prije referenduma oko Prespanskog ugovora u 2018. godini, tada u svojstvu ministrice odbrane Njemačke, prošlo je tiho i bez pompe sa kojom je bila dočekana prethodnih nekoliko puta. Razlog je rastuće nezadovoljstvo od zahtjeva za ustavne promjene, za koje je makedonski dio društva izrazio protivljenje. To, naravno, nije moguće dovesti u korelaciju sa željom zemlje da se pridruži Evropskoj Uniji.

U anketi Evrotinka – Centra za evropske strategije, objavljene u oktobru,  60,8 procenata anketiranih rekli su da je EU najbolja alternativa za Makedoniju, ali su 55,8 procenata rekli i da je odnos EU nefer, nadmen i ucjenjivački. Ako se naši prijatelji Evropljani pitaju zašto postoji takvo mišljenje u Makedoniji, evo zašto: Jedno kratko pretraživanje interneta dovodi vas do naslova iz 1995. godine – „Makedonija je uhvatila evropski voz“. 28 godina kasnije, makedonski voz još uvek putuje ka Briselu.

Stvari ne stoje bolje ni kod drugih zemalja Zapadnog Balkana, koje su odavno zaustavljene na evropskom kolosjeku, ali ili nije bilo mjesta u vozu, ili je on bio previše zahuktan, kako bi se zaustavio na prašnjavim i ostarjelim stanicama Balkana.

Crna Gora je dobila status kandidata u decembru 2010. godine, a pregovori o pristupanju počeli su sredinom 2012. godine. Pregovara 11 godina, sva 33 poglavlja su otvorena, a samo tri su zatvorena. Samo Turska zasad ima duže iskustvo od Crne Gore u pregovorima. Pristupni proces godinama tapka u mestu, između ostalog, i zbog nemogućnosti parlamentarne većine da okonča imenovanja u pravosuđu.

To što godinama koči Crnu Goru je nedovoljni napredak u poglavljima 23 i 24, koji sada sačinjavaju prvi klaster. Napredak u svim drugim poglavljima zavisi od napretka u oblastima vladavine prava, sudstva i borbe protiv korupcije i organizovanog kriminala. Prema novoj metodologiji pregovora, ni jedno poglavlje ne može da bude zatvoreno, dok ne budu ispunjene privremena mjerila u tim oblastima.

Mi smo za EU, ali je li EU za nas?

Ipak, zamagljeni horizont prema Briselu ne obeshrabruje optimistične Crnogorce. Prema zadnjem istraživanju javnog mnjenja, izmjereno je rekordno visok nivo podrške za članstvo u EU. Prema istraživanju Centra za demokratiju i ljudska prava (CEDEM) iz Crne Gore iz maja ove godine 76 procenata građana podržava članstvo Crne Gore u Evropskoj Uniji, što je za jedan procenat više od prethodnog istraživanja iz decembra. Istraživanje je sprovedeno od 1. do 14. maja 2023. godine, na 1.003 ispitanika. Prema tom istraživanju, ukoliko bude raspisan referendum za članstvo Crne Gore u EU, podržali bi ga 84,9 procenata, a protiv bi bili 15,1 procenata.

Albanski građani, takođe, žele da se pridruže Evropi isto kao i pre 33 godine, kada su izašli sa sloganom „Hoćemo da Albanija bude deo Evrope“. Nijhova podrška integraciji u velikoj evropskoj porodici je ostala nepokolebljiva, iako na to čekaju više od tri decenije.

U ljeto 2022. godine, u istraživanju koje je sproveo EU Barometar, 93 posto Albanaca su izjavili da će zemlja biti članica Evropske Unije. Istraživanje je bilo sprovedeno na reprezentativnom primjerku od 1.012 građana iz cijele Albanije. U drugom istraživanju Bezbjednosnog barometra za Zapadni Balkan, u periodu septembar-oktobar 2022. godine, odgovori su pokazali da čak 98,43 posto ispitanika podržavaju članstvo Albanije u EU.

Ipak, to što su jedni od najproevropskijih ljudi izgleda im ne olakšava put integracija. Nakon niza blokada, Evropska Unija zvanično je otvorila pregovore sa Albanijom prošlog ljeta. U ovom trenutku, zemlja je u takozvanom skrining procesu, a to znači analitički pregled zakonske regulative.

Jedina u ovoj grupi zemalja koja, iako godinama vodi pregovore za članstvo, Srbija, ne manifestuje veliki entuzijazam, bar kada se radi o građanima.

Podrška javnog mišljenja o pristupanju u EU je značajno manja u Srbiji nego u Albaniji, Crnoj Gori i u Severnoj Makedoniji. Razlozi su kosovsko pitanje i iracionalni odnos prema Rusiji i prema Vladimiru Putinu, prema kojima većina građana pokazuju pozitivne stavove, a to pokazuju sva istraživanja. Društvo u Srbiji je polarizovano oko pitanja za pristupanje u Evropskoj Uniji.

Prema rezultatima iz zadnjeg istraživanja javnog mišljenja u Srbiji, sprovedenog u decembru 2022. godine, 43 procenata građana podržavaju ulazak zemlje u EU, dok su 32 posto protiv.

„Stalna uslovljenost i ucjena“ sa strane EU je okarakterizovana kao najveći razlog za probleme u pristupanju EU, prema anketiranim ljudima. Polovina građana smatraju da problemi u odnosima između Beograda i Prištine treba da budu riješeni bez obzira na očekivanja iz EU. Ispitanici su prepoznali pozitivne aspekte EU, kao što su slobodno putovanje i viša stopa zaposlenosti, ali strahuju od gubljenja kulturnog identiteta.

Nataša Dragojlović, nekadašnja koordinatorica Srbije za EU, kaže da odnosi sa Kosovom otežavaju put ka evropskoj porodici. Oni su dio takozvanog Poglavlja 35, pod grafom „druga pitanja“.

„Sve što se dešava u pregovorima između Beograda i Prištine je ocijenjeno u Poglavlju 35, prije svega sprovođenje Briselskog i Ohridskog sporazuma. Evroskeptici gledaju činjenicu da se od Srbije traži nešto što nije bilo traženo od nijedne druge zemlje-članice ili kandidata, kao previsoka cijena za ulazak u Evropsku Uniju“, pojašnjava ona.

U vezi Srbije možemo da dodamo i još jednu karakteristiku, a to je činjenica da je ona jedina iz grupe zemalja iz regiona koji pregovaraju oko članstva u EU, a koja se nije pridružila sankcijama protiv Rusije.

„Razlozi su potpuna energetska zavisnost Srbije od ruskih energetskih izvora i ruska podrška Srbiji u Savjetu bezbednosti oko pitanja Kosova, iako je taj argument potpuno irelevantan od trenutka kad je Rusija napala Ukrajinu. Ta zemlja više nema kredibilitet da se zalaže za nečiji teritorijalni integritet“, kaže Dragojlović.

Na vidiku novi grčki veto?!

Jedan od ključnih argumenata za ulaz u Uniju – dobrosusjedstvo, može da se pokaže kao kamen spoticanja i u slučaju Albanije, otkako je došlo do zategnutih odnosa sa Grčkom zbog hapšenja i pritvaranja izabranog gradonačelnika Himare (opština u kojoj živi grčka manjina), Fredija Belerija. Grčka tvrdi da je Albanija prekršila ljudska prava građana iz grčke manjine. Prema posmatračima, ovaj konflikt može da ima posledice na putu zemlje prema EU.

„Upozorenja su realna, i nažalost, u zadnjim godinama često gledamo blokiranje procesa zbog sporova ili bilateralnih pitanja, koji nisu direktno povezani sa članstvom u EU“, kaže Gledis Đipali, izvršni direktor „Evropskog pokreta Albanija“. Pritom, on spominje Severnu Makedoniju kao najbliži primer, koja je godinama bila blokirana od strane Grčke, a zatim i od Bugarske.

„Ovo je najekstremniji primjer negativnih posledica koje proizilaze iz neusaglašavanja sa zemljom članicom EU“, naglašava Đipali. Prema njemu, iako su veto ili jednostrane blokade integrativnog procesa možda zamorile EU, ipak nedostaju pravni instrumenti za zaobilaženje takve prepreke.

Strahovanja oko dinamike procesa postoje i u Crnoj Gori, iako su prepreke različite. U nedavno objavljenom izveštaju Evropske komisije (EK) o Crnoj Gori se ponavlja da je Crna Gora izgubila fokus u ključnim reformama u oblasti vladavine prava. U izvještaju EK se upozorava da nema napretka u pravosudnim reformama.

U Makedoniji, sa druge strane, Vlada je na muci, zato što ne može prije kraja svog mandata da isporuči rezultat oko kapitalnog pitanja – nastavak pregovora sa EU. Opozicija odbija da glasa za ustavne promjene, a čini se da na svojoj strani ima i građane koji smatraju da EU i SAD nijesu održali obećanje da nakon promena imena države, ulaz u EU je zagarantovan. Prema anketi Instituta za demokratiju i fondacije „Konrad Adenauer“, 65 posto ispitanika ne prihvataju unošenje Bugara u Ustav (što je uslov nametnut od strane EU, a na zahtjev Bugarske), a prema etničkoj osnovi, čak 80 posto Makedonaca su protiv.

Osim problema oko ustavnih promena, Makedoniji se desilo i krivično-sudski cunami, otkako su vlasti preko noći naložile promjene Kaznenog zakonika, sa kojim su bili torpedovani visokoprofilni slučajevi korupcije funkcionera iz prethodne i sadašnje vlasti. Veliki broj igrača, čiju umiješanost u visokoj korupciji sudstvo nije uspjelo da utvrdi u roku naloženom od strane novih pravila, našli su se na slobodi zbog zastarjelosti kaznenih djela. To je uključilo alarm i u Briselu, ali se čini da reakcija dolazi sa kašnjenjem.

Lica upućena u proces, međutim, kažu i da su slabosti naše zemlje bili korišćeni kao alibi za solidarizaciju članica EU sa susedima Makedonije, a koji su pregovarali oko članstva u EU.

„U slučajevima kada nismo imali veto iz neke države članice, mi smo ponovo imali primjedbe iz evropskih institucija i mnogo je teško i za one države koji upotrebljavaju pravo veta, kako bi opravdali to pred drugim zemljama članicama, ukoliko država ima besprekoran evropski dosije. Mi smo u ovom slučaju veoma daleko od besprekornog dosijea i mnogo je lakše za države članice, u slučaju to je Bugarska, u prošlosti to su bili Francuska ili Grčka, kako bi opravdali svoj veto“, kaže Vasko Naumovski, nekadašnji vicepremijer za evrointegracije.

Iako se druge zemlje sa Zapadnog Balkana ne suočavaju sa vetom susjeda, unutrašnji problemi su isto toliko snažna kočnica evrointegrativnog puta. Crna Gora već petu godinu zaredom ne uspjeva da izabere Vrhovnog državnog tužioca u punom mandatu, a i većina drugih imenovanja u pravosuđu su ili blokirana ili su postavljeni vršioci dužnosti. Skupština nije uspjela da izabere Vrhovnog državnog tužioca, sve članove Sudskog saveta, a tek nedavno je kompletiran Ustavni sud.

Prema crnogorskom Ustavu, sudije Ustavnog suda, Vrhovnog državnog tužioca i članove Sudskog savjeta iz reda uglednih pravnika treba da izabere Skupština dvotrećinskom (54) ili većinom od tri petine (49) svih poslanika.

Za deblokadu cijelog pravosudnog sistema i reformi u Crnoj Gori, ključno je da bude izabran Vrhovni državni tužilac, kaže pravna analitičarka i izvršna direktorica Centra za građanske slobode (CEGAS) Marija Popović Kalezić.

„Treba da bude odabrano lice sa integritetom, spremno da uđe u reformski proces, ne samo u suštinskom smislu, kao što očekuju građani i građanke Crne Gore, već i u normativnom dijelu, posebno kada je riječ o ocjenjivanju državnih tužilaca, o disciplinskim postupcima, radu komisija u okviru Tužilačkog savjeta, koji su veoma sumnjivi i koji su stvarno prošli kroz reforme i promjene i koje su dale potrebne rezultate, na što je više godina upozoravala i sama Venecijanska komisija“, kaže ona.

Funkcionerka koalicije „Za budućnost Crne Gore“ Simonida Kordić naglašava da ne može da se očekuje da prethodni režim učestvuje u deblokadi sudstva, zato što taj proces treba do vodi ka gonjenju pojedinaca iz tog režima.

„Kako bi obezbijedili dvotrećinsku ili većinu od tri petine, moramo da imamo dogovor u parlamentu upravo između onih političkih stranaka koje su porazili prethodni režim 30. avgusta 2020. godine“, ocenjuje Kordić.

Ali, bez obzira na poteškoće u delu pravosuđa, u Crnoj Gori je prisutno mišljenje da zemlja zaslužuje ulaz u EU ranije od 2030. godine, odnosno da uhvati prethodno obećani rok od 2025. godine. Na samitu Brdo-Brijuni u Skopju, predsednik Crne Gore, Jakov Milatović, istakao je da je još uvek entuzijast oko ulaska Crne Gore u EU, ali da insistira da deklaracija EU treba da ukaže da je moguć ulazak u Uniju i prije 2030.

„Ta godina je prilično daleko, bio je napravljen zajednički dogovor da će 2030. godina biti posljednji datum i da svaka zemlja može da postane članica EU puno ranije nego te godine, sa svojom dinamikom u pogledu spremnosti i unutrašnjih reformi“, rekao je Milatović. On smatra da Crna Gora može da postane naredna članica EU u sljedećem petogodišnjem periodu.

Ova očekivanja oslikavaju ambicije Podgorice da preuzme lidersko mjesto u regionu na evrointegrativnom putu. Ako posmatramo prema statusu drugih zemalja-kandidatkinja (Albanija je prošle godine počela pregovore, Srbija se vrti u krug sa Kosovom i još uvijek ne može da prekine pupčanu vrpcu sa Moskvom, a Makedonija je zaglavila sa bugarskim vetom), zasad izgleda da ova očekivanja nisu neosnovana, ali sa druge strane, EU (će) insistirati na paket-proširenju.

U ovom paketu najveći gubitnik je Sjeverna Makedonija, jer je dobila kandidatski status puno prije ostalih zemalja iz ove grupe. Makedonija je dobila kandidatski status u 2005. godini, prva preporuka za pregovore došla je u oktobru 2009. godine, u narednih sedam godina uslijedile su još sedam preporuka začinjene grčkim vetom. Kada je bilo otklonjen grčki veto, na putu se ispriječila Bugarska.

I za najnoviju zemlju koja pregovara, Albaniju, stvari takođe nisu ružičaste. Korupcija, nepotizam i nekažnjivost funkcionera visokog profila, zamagljuju evropski horizont zemlje. Prošloga ljeta, tužilaštvo je optužilo nekadašnjeg vicepremijera Arbena Ahmetaja zbog pasivne korupcije i pranja novca. On je napustio Albaniju i za njim je raspisana međunarodna potjernica.

Takođe, bile su pokrenute optužbe i protiv nekadašnjeg premijera i predsjednika Albanije Salija Beriše i njegovog zeta za ćerku, Džamarbera Maltezija. Prvi je optužen zbog pasivne korupcije, dok je drugi osumnjičen da je zbog veza sa Berišom stekao 5,4 miliona evra preko korišćenja javne funkcije nekadašnjeg premijera, njegovog tasta.

„U Albaniji već duže vremena razvija se takozvana zakonska korupcija, koja je i najopasnija korupcija, gde se preko pravnih mehanizama obezbeđuju nezakonske beneficije u korist određenih pojedinaca ili grupa, ali koji u istom vremenu garantuju zaštitu, svojevidni imunitet od gonjenja sve dok se to radi preko zakonodavnog mehanizma, kao što je zakon. Ova je pojava krajnje opasna i nesumnjivo narušava suštinu jedne demokratske države, koja je u zadnjim godinama bila veoma prisutna u Albaniji“, kaže advokat Jordan Daci.

Duga ruka politike uspjela je da se umiješa i u tužilaštvu. 27. juna, Visoki savjet tužilaštva je sa deset glasova od prisutnih članova odobrio rang-listu kandidata za tri slobodna mjesta u Tužilaštvu Tirane, a pritom je za tri prva mjesta na listi bila tužiteljka Valone, Eranda Felaj. Ona je sestra zamenika šefa parlamenta (poslanica Socijalističke partije), Ermonele Felaj, koja je naznačena u Tužilaštvu Tirane i četvrti je član iz te porodice u ovom tužilaštvu. U martu 2019. godine, Visoki savet tužilaštva odlučio je da naznači supruga poslanice, Bledara Valikaja, za tužioca Tirane, bez prethodnog prolaska procesa provjere. Nekoliko mjeseci kasnije, u maju 2019. godine, Javno tužilaštvo izabralo je njenog brata Armanda Felaja za službenika sudske policije u Tužilaštvu Tirane. Na plenarnoj sjednici 29. maja bio je odobren predlog-akt za transfer njegove supruge, Alme Felaj, iz Tužilaštva u Draču u ono u Tirani.

Takvi slučajevi bodu oči i nanose štetu evrointegracijskom procesu Albanije, ali uočljivo je da pravosudni krugovi govore veoma pažljivo o ovim temama.

„Neću da se bavim konkretnim slučajem, zato što su potrebni konkretni dokazi kako bi moglo da se kaže da je nepotizam. Ovo je iz veoma jednostavnog uzroka što iako svi su oni ljudi potpredsednice Skupštine, to nije automatski nepotizam, nitu su imenovanja nezakonita, zato što oni mogu da budu zasnovani na merit sistemu, ali nesumnjivo ostavlja loš ukus i svakako svako može da pretpostavi mogući nepotizam“, rekao nam je advokat Daci.

Kakvim dvogledom gleda Brisel?

Pitanje koje u Makedoniji dobija na intenzitetu u zadnjem periodu je da li će Albanija sama produžiti evropski put ukoliko u Skopju ne bude postignuta saglasnost između vlasti i opozicije oko ustavnih promjena koje traži Brisel.

Odeta Barbuluši iz Albanije, koja je bila odgovorna za organizovanje samita EU i Zapadnog Balkana održanih u Tirani, kaže da se proces sada zasniva na meritokratiji i da je bilo kakvo grupisanje irelevantno u ovim trenutcima.

„Albanija vodi bilateralni proces sa Evropskom Unijom, kojeg smo oduvjek gledali kao veoma važnog u transformaciji zemlje, institucija, ekonomije, ali i za transformaciju demokratske kulture. Kao takav, to je proces čije je otpočinjanje bilo veoma važno, kao i da se bude na pregovaračkom stolu, zato što, svakako, u 2018. godini smo počeli sa pred-skriningom, imajući u vidu da se čak i zakonodavstvo Evropske Unije mijenja, evoluira, te zato je veoma bitno što smo na pregovaračkom stolu. Znači, to je bilateralni proces, a stavljanje jedne zemlje u grupu sa drugom zemljom više nije relevantno u ovom trenutku. Uvek smo podržavali tezu da je ovo proces zasnovan na meritokratiji, na zaslugama svake zemlje, tako da stavljanje u bilo koju grupu – bilateralnoj, trilateralnoj ili u nekoj drugoj – u ovom trenutku je irelevantno“, kaže ona.

Priče četiri države iz Zapadnog Balkana, koji u ovom trenutku hodaju evropski put, su različite, iako gledano preko briselskog dvogleda emituju istu sliku: Slaba ekonomija, korupcija, politički dirigovano sudstvo i problemi sa susedima. Sve to daje osnovu za zabrinutost da je Zapadni Balkan još uvijek daleko od Evropske Unije. Priča o ratu u Ukrajini , kao mogućnost za integrisanje Zapadnog Balkana u Uniju, završila je kao što je i počela: Sa neuvjerljivom argumentacijom da (će) Briselu goreti pod nogama i da će primiti četiri države iz regiona, koja je splasnula otkako je rat na sevjeru bio potisnut novim izraelsko-palestinskim konfliktom i pretvorio se u dosadnu vanjsko-političku vijest. Ako problemima u zemljama-kandidatima pridodamo i raznoglasje u EU oko proširenja, tada je pesimizam još veći.

Mala nada se pojavila nakon predloga francusko-nemačke ekspertske grupe za reforme u EU, među kojima su i promena načina odlučivanja u Uniji i umesto konsenzusa da bude uvedena kvalifikovana većina, a da zemlje-članice imaju pravo na veto samo u toku konačne ratifikacije pristupanja.

Nikola Dimitrov, nekadašnji vicepremijer za evrointegracije i nekadašnji šef diplomatije Sjeverne Makedonije, kaže da ovaj korak predstavnika ove dvije zemlje lidera u EU ukazuje da je i kod najskeptičnijih zemalja-članica sazrelo saznanje da proširivanje mora da bude završeno. Ali, postoje li šanse da stvarno izvedu prelazak ka kvalifikovanoj većini, to je pitanje, kaže on, na koje verovatno još niko ne zna odgovor.

„Mi smo sada u situaciji u kojoj je i sa strane EU potrebno veliko liderstvo, da izađe sa konkretnom ponudom oko Zapadnog Balkana i da kaže, 'evo šta nudimo, evo vremenskog roka, evo šta tražimo od vas i dobićete našu pomoć, hajde da završimo ovu stvar', a Zapadni Balkan sa svoje strane treba da pokaže političku volju za istinske reforme. U ovom trenutku ne postoji baš neka zemlja koja će stvarno poći naprijed i ohrabriti i druge. Biće užasno tragično ako nam Evropska Unija otvori vrata, a region nije spreman“, kaže Dimitrov.

On smatra da region može uticati u pravcu aktuelne debate u EU ako je glasan i jedinstven.

„Na primer, ako iz svih šest država Zapadnog Balkana kažemo da je vrijeme da bude stavljen veto na veto u procesu pregovora, kako bi bila izbjegnuta torpeda na svakom koraku, kao što se vidi iz makedonskog slučaja“, smatra Dimitrov.

I pored optimizma koji preovladava u ovom periodu, ipak su dva zadnja samita Unije završila bez dobrih vijesti za zemlje Zapadnog Balkana. Samit Evropske političke zajednice u Granadi završio je deklaracijom u kojoj 2030. uopšte nije bila spomenuta kao godina proširenja. Samit Berlinskog procesa u Tirani, pak, završio je porukom – prvo reforme, a zatim mogućnost za otvaranje vrata zajedničkog evropskog tržišta.

Ovu je sadržinu izradio Institut za komunikacijske studije.

Западни Балкан ке го прича возот за ЕУ ​​(самопрасај.мк)

Novinari: Sonja Kramarska, Despina Todorovska (Makedonija), Maja Boričić (CIN Crna Gora), Aleksa Tešić (BIRN Srbija), Viola Keta, Esmeralda Topi (Faktoje, Albanija).

Snimatelji: Nake Batev i Slaven Tomović

Montaža: Fani Goševska Živković